O njoj su pisali. Nju su stvarali. Zbog nje stradali. U nju se utapali. Iz nje crpli. I još uvek postoji, sjajnija, bogatija i veća. Prostrana poput svemira, duboka poput tajne, veličanstvena poput života. Prožima rečima, notama, linijom. I nikada nikog ne može da ostavi ravnodušnim… umetnost.
Za mene je umetnost – ljubav. Nešto što se poput živog bića u umetniku začne i jednog dana rodi. Nešto što može da nadživi i samog umetnika. I da pokori vreme. Da porazi ružno. Istakne nevidljivo. Slomi predubedjenja. Izgradi svet.
Ali ne mora uvek da pruži lepotu. Ili da uvek ohrabri lenje. Niti da ostavi mnogo. Nekada ni da pojača sjaj. Nekada je razumljiva. Nekada potpuno strana. Nekada je ništa, iako nosi to ime.
Ja nisam školovani stvaralac. Neću reći umetnik. Ali obožavam da crtam. To što je mladalački san obeshrabrila stvarnost, uspelo je da nadoknadi čekanje da se stvari vrate. Zato poslednjih godina radim ono što sam nekada jako želela. Za svoju dušu. Rukom koja sa nestrpljenjem čeka da čvrsto stisne olovku ili blagim stiskom obujmi ugljen. Onda nastane nešto. Bolje ili lošije, svejedno. Samo znam da sam nakon završetka započetog nekako srećna. Onako malo, sladunjavo, lepršavo srećna.
Moji crteži nemaju imena iako su neka lica prepoznatljiva. Na mojim crtežima se vidi moj umor. I tehnička nesavršenost. I odsustvo znanja koje donosi likovno obrazovanje. I neskladnost linija. I pogrešan izbor teme. I moja užurbanost. I sve to smatram razlogom više da svoj san nikad ne napustim. Dok god me ruke služe. Volela bih samo da … ali o tome drugi put.
Moj povratak crtanju nakon mnogo godina pauze, posvetila sam preslikavanju crteža starih ruskih umetnika iz jedne dobre umetničke knjige. Počelo je nevešto, drhtavo, slabašno ali je svaki uloženi sat crteže obogaćivao. Kažu da pravi umetnik slika iz glave, ili na osnovu modela. Ne umem da izmišljam lica (koja u stvari najviše crtam) iako umem da izmislim njihove živote koje pretačem u reči svojih priča (o da, i to je umetnost, i to naročita), ali ih nalazim tu negde okolo. Neke nepoznate a tako upečatljive. I neke poznate a jako drage. Nemam žive modele ni za aktove, iako mi to predstavlja veliki izazov jer obožavam liniju ljudskog tela, njegovu punoću, gipkost, svenulost, nakupljene godine. Jednostavno, volim da oslikam život sakriven u obrisu žene, muškarca, deteta.
Svi moji prezentovani crteži su ovde u digitalnom obliku. Bez ulepšavanja, uklanjanja, dodavanja nečeg što bi trebalo (izuzev potpisa i datuma koji sam nekada stavljala da bih upamtila vreme nastajanja).
I da, hvala svima Vama koji ćete odvojiti vreme da sve ovo vidite. I možda poželite nešto slično… da Vas nacrtam, ovekovečim Vaš trenutak. Ne kroz fotografiju, ne kroz priču, ne kroz note, ne kroz stih, ne kroz pokretnu sliku… samo kroz potez olovke koja piše Mojim srcem.
A počelo je pre nekoliko godina ovako:
Artisium 